Original falsifikata

Suočavam se s neobičnom činjenicom da sam po prvi put u etar pustio neki od svojih tekstova.
Drugari me tapšu po ramenu, primam pozitivne i iskrene kritike.
Slavko me nasmeja: "Sjajno Stefi, samo moram da te podsetim da je dogovor bio da pišeš blog o rakiji."
Na žalost, ili na sreću, već postoji. I to dobar.

U nadi da ću izbeći izanđalu frazu prosečnog takmičara "Slagalice", koga je za kviz prijavila žena, istini za volju, jeste bilo nagovora na ovaj, za mene podosta odvažan, potez.
"Budi malo savremen, tvrd je taj anahronizam u tebi."

Nekoliko sličnih, ali uigranih komentara, da bi naposletku presudan bio šuretov velikodušan poziv:

"Super je tekst. Skokni do mene da ti otvorim taj blog, treba nam pola sata."

Pre nego što sam obradio predloženo, zatekao sam se "na ostrvu" u Nemanjinoj, gledajući desno ka doskorašnjoj železničkoj stanici.
Preplavi me nelagoda jer ću se uskoro naći između dva tramvaja.
Po sećanju pokušavam da posložim rimske brojeve na čelu monumentalnog zdanja.
MDCCC...
Od kad znam za sebe, voleo sam da putujem vozom.
Čini se da je večnost prohujala od poslednjeg ukrcavanja u čeličnu kompoziciju i otkrića kako je peron magično mesto raskršća sudbina.

Uspevam da izbegnem sudar i olovnih nogu nastavljam uzbrdo.
Mokar od kiše i znojav od klaustrofobije, ne znam o čemu sam razmišljao do četvrtog sprata.
Na ulazu stana dočekuje me mačor starozavetnog imena.
Samo si mi ti falio...
Bratislav me pozdravlja usputno i odlazi da iskapi vodu iz bokala.
Ubrzo zatim smo krenuli.
Šifra, nadimak, domen (adresa?)...
Stefan, drago mi je.
Dok smo podešavali neophodno, pogledao sam bogatu biblioteku ispred sebe.
Kako će se zvati blog?
Razabiram pregršt poznatih naslova i čudi me sklonost ka plagiranju.
U jednom momentu ugledam Andrićev roman i setim se da je majka ocu još dok su se zabavljali poklonila "Znakove pored puta".
Izgovaram naglas. Braca se slaže, ali u istom trenutku shvata da naslov već postoji.
Pa dobro, ne pišeš roman. Uostalom, neka sve vrvi od simbolike. Znakovi su nam stalno tu, potrebno je samo biti dovoljno mudar i dešifrovati onako, usput.
Ne vredi, pomislih kako nehotice već usvajam tehničko izražavanje.
Crni panter vreba s naslona kauča, pa otaljavam:
"Znakovi pored puta, ma da."
Braca i ja se smejemo, jer na kraju, ko zna - možda je Andrić pozajmio od nas...
Navlačim još uvek vlažne cipele i na izlazu mu zahvalan darujem "unuče" kleke, pomalo nesiguran je li blog, kao takav, pravi potez.
Bane Bumbar, već uveliko sit jagoda, zaključuje:
"Svi smo mi jednom u životu hteli da kažemo ne, ali smo ipak rekli da."