Dogodilo se na današnji dan
Pišem ugovor za kliničku studiju koja ima intenciju da izleči rak pluća...
Tu, nad tastaturom, zatiče me vest.
"Umro je Žarko Laušević!"
"Au bre."
Čudno je to kako smo skloni da se stavljamo u epicentar raznih zbivanja.
Naročito senzacionalističkih, tuđih i tragičnih.
Kako sam JA to doživeo...
Egocentar.
Pa opet, bez ličnog osećanja nikada ne bi nastala oblikovana misao. Sumnjam da postoji tako monumentalna objektivnost koja bi je kreirala.
Uostalom, odavno je poznato da smrt nama bliskih ljudi, maltene odmah nakon njihovog odlaska, budi razne faze u nama samima. Jedna od neizbežnih je griža savesti.
Kažem bliskih, a da Žarka Lauševića nikada nisam upoznao. Makar ne drukčije od onog koji je žarko zračio s pozorja, platna i ekrana.
Pa ipak, poznati osećaj u grudima bio je dominantan.
Naime, pre nekoliko meseci, negde u predvečerje prolećnog dana, bio sam u potrazi za dodatkom "pogonskog goriva". Prethodno sam potražio alibi da izađem iz kuće i, u nedostatku namirnica za decu, izjurio da dokupim šta je potrebno, znajući da ću o istom trošku sebi ulepšati veče s nekoliko doza tečne alijenacije od stvarnosti.
Izbio sam na Beogradsku ulicu dvorišnim prolazom i ispred orijentalnog kioska brze hrane po prvi put u životu ugledao čuvenog glumca.
Mršava figura u crnoj majici kakve nose mirjani koji doveka za nekim žale.
Šarmantno je vodio razgovor kombinujući srpski i engleski jezik, ne bi li bio razumljiviji sagovornicima; lepoj Libanki srednjih godina i radniku koji je nastojao da pokaže neobičnu srdačnost, premda je natucao jezik i lovio poentu.
Promenio sam pravac i odlučno pošao ka njima, sa jasnom idejom šta mi je činiti.
Međutim, na svega metar distance, zastao sam, grčevito se krijući iza jednog stuba.
Mogao bih da kažem da nisam želeo da uzurpiram čoveka koji je preko mere i sopstvene volje izložen javnosti. Mogao bih da kažem da je samopouzdanje, kojeg mi načelno ne manjka, iščezlo jer smo svi pokolebljivi pred pompom raznoraznih naslova, pa čak i onih žute boje. Da ne želim da prekinem razgovor i budem neučtiv, da moram da se vratim deci svaki čas... Međutim, intimno znam da se, i pored velike naklonosti, ispred njega i mene isprečilo samo jedno - ovo je čovek koji je ubio.
Čovek kome me intuitivno nose najlepša osećanja, ali jednom fatalnom (ne)prilikom oduzeo je živote. Pucao je u ljude i ko meni daje za pravo da usled neznanja, jednim olakim gestom sve to poništim.
Ritam je tekao ravnomerno, ali bradikardično.
"Umro je Žarko Laušević." Zvoni u meni jedino izvesno. Sada je neupitno, nikada s njim nećeš razgovarati.
Stojim iza stuba u istom onom grču, koji polako popušta, i odlučujem da mu oprostim, iako neki drugi ja zna da na to nemam prava.
Odlučujem da je vreme shvatiti da je oprost vrlina za koju je potrebna najveća snaga. Ponovo u senci stuba, to činim u tuđe ime, nadajući se da sam svestan bremena koje na sebe preuzimam. Nalazim da je oprost sinteza hrišćanske ljubavi i univerzalne slobode. Sve me to prožima kristalno jasno.
Polazim ka njemu. Smejemo se obojica.
On svima prepoznatljivo, a ja mom skromnom kružoku u kom glumim da sam šmeker. Glumim da sam Lauš.
Rukujemo se kao stari poznanici koji su naklonjeni jedan drugome.
Suze radosti smenjuju suze tuge u spoznaji vrlina.
Spuštam mu ruku na rame, kad me prenu pad "miša".
U vidokrug mi se vraća "Word".
"Pad" je završen, nema tri dana.
Sveprisutna simbolika ispunjava prostor, a ja ne znam sedim li za stolom.
Možda je čekao oprost, a javnost se krila iza stuba raznih boja i zabluda?
Možda je oprost i došla, ali sam sebi nije oprostio?
Možda se konačno pomirio sa samim sobom i otišao spokojno?
Možda...
Opsovao bih Sunce, ali i ono je Žarko.
Žarko bih želeo da ne propustim nikada više takvu šansu. A ko zna, možda bi i Žarko.
El Ninjo, idiote!
El Padre, rajsko naselje i pokoj duši.
Nebeska kafana bogatija je za još jednog velikana.
Tu, nad tastaturom, zatiče me vest.
"Umro je Žarko Laušević!"
"Au bre."
Čudno je to kako smo skloni da se stavljamo u epicentar raznih zbivanja.
Naročito senzacionalističkih, tuđih i tragičnih.
Kako sam JA to doživeo...
Egocentar.
Pa opet, bez ličnog osećanja nikada ne bi nastala oblikovana misao. Sumnjam da postoji tako monumentalna objektivnost koja bi je kreirala.
Uostalom, odavno je poznato da smrt nama bliskih ljudi, maltene odmah nakon njihovog odlaska, budi razne faze u nama samima. Jedna od neizbežnih je griža savesti.
Kažem bliskih, a da Žarka Lauševića nikada nisam upoznao. Makar ne drukčije od onog koji je žarko zračio s pozorja, platna i ekrana.
Pa ipak, poznati osećaj u grudima bio je dominantan.
Naime, pre nekoliko meseci, negde u predvečerje prolećnog dana, bio sam u potrazi za dodatkom "pogonskog goriva". Prethodno sam potražio alibi da izađem iz kuće i, u nedostatku namirnica za decu, izjurio da dokupim šta je potrebno, znajući da ću o istom trošku sebi ulepšati veče s nekoliko doza tečne alijenacije od stvarnosti.
Izbio sam na Beogradsku ulicu dvorišnim prolazom i ispred orijentalnog kioska brze hrane po prvi put u životu ugledao čuvenog glumca.
Mršava figura u crnoj majici kakve nose mirjani koji doveka za nekim žale.
Šarmantno je vodio razgovor kombinujući srpski i engleski jezik, ne bi li bio razumljiviji sagovornicima; lepoj Libanki srednjih godina i radniku koji je nastojao da pokaže neobičnu srdačnost, premda je natucao jezik i lovio poentu.
Promenio sam pravac i odlučno pošao ka njima, sa jasnom idejom šta mi je činiti.
Međutim, na svega metar distance, zastao sam, grčevito se krijući iza jednog stuba.
Mogao bih da kažem da nisam želeo da uzurpiram čoveka koji je preko mere i sopstvene volje izložen javnosti. Mogao bih da kažem da je samopouzdanje, kojeg mi načelno ne manjka, iščezlo jer smo svi pokolebljivi pred pompom raznoraznih naslova, pa čak i onih žute boje. Da ne želim da prekinem razgovor i budem neučtiv, da moram da se vratim deci svaki čas... Međutim, intimno znam da se, i pored velike naklonosti, ispred njega i mene isprečilo samo jedno - ovo je čovek koji je ubio.
Čovek kome me intuitivno nose najlepša osećanja, ali jednom fatalnom (ne)prilikom oduzeo je živote. Pucao je u ljude i ko meni daje za pravo da usled neznanja, jednim olakim gestom sve to poništim.
Ritam je tekao ravnomerno, ali bradikardično.
"Umro je Žarko Laušević." Zvoni u meni jedino izvesno. Sada je neupitno, nikada s njim nećeš razgovarati.
Stojim iza stuba u istom onom grču, koji polako popušta, i odlučujem da mu oprostim, iako neki drugi ja zna da na to nemam prava.
Odlučujem da je vreme shvatiti da je oprost vrlina za koju je potrebna najveća snaga. Ponovo u senci stuba, to činim u tuđe ime, nadajući se da sam svestan bremena koje na sebe preuzimam. Nalazim da je oprost sinteza hrišćanske ljubavi i univerzalne slobode. Sve me to prožima kristalno jasno.
Polazim ka njemu. Smejemo se obojica.
On svima prepoznatljivo, a ja mom skromnom kružoku u kom glumim da sam šmeker. Glumim da sam Lauš.
Rukujemo se kao stari poznanici koji su naklonjeni jedan drugome.
Suze radosti smenjuju suze tuge u spoznaji vrlina.
Spuštam mu ruku na rame, kad me prenu pad "miša".
U vidokrug mi se vraća "Word".
"Pad" je završen, nema tri dana.
Sveprisutna simbolika ispunjava prostor, a ja ne znam sedim li za stolom.
Možda je čekao oprost, a javnost se krila iza stuba raznih boja i zabluda?
Možda je oprost i došla, ali sam sebi nije oprostio?
Možda se konačno pomirio sa samim sobom i otišao spokojno?
Možda...
Opsovao bih Sunce, ali i ono je Žarko.
Žarko bih želeo da ne propustim nikada više takvu šansu. A ko zna, možda bi i Žarko.
El Ninjo, idiote!
El Padre, rajsko naselje i pokoj duši.
Nebeska kafana bogatija je za još jednog velikana.
Коментари
Постави коментар