Poslednja šansa

Krovovi razasuti pogledom iz ulice 27.marta odišu duhom grada. 

Najlepši je u jutarnji suton.
Leti ne mogu da spavam, pa neretko noći provodim ovde.
Lagano anesteziram um mešavinom grubog viskija i ledene sode.
Pogled mi zastaje na crkvi svetog Marka. 

Beogradskoj Gračanici.
Malo levo je "Poslednja šansa". 

Kultna kafana koja miri svakoliki generacijski jaz i poslednje utočište kad se gase kandelabri.
Kosnu me nedavni naslov jednog elektronskog medija: "Poslednja šansa odbrojava poslednje dane..."
Narodnjak ante portas. Po ko zna koji put.
Svestan domorodačke letargije, shodno modifikujem stihove.
"Ko ne nađe mesto u crkvi nađe ga u kafani 'Poslednja šansa'."
Kaldrma puca, plastika niče.
Taš-Majdan.

Jedan vrapčić dolete na sims.
Neodoljivo me podseti na očev poklon. Mali mesingani kip koji krasi komodu.
"БЕОГРАДСКИ ЏИВЏАН"
Poželeh da mi dotakne ruku, ali ga uplaših.
Nakon nekoliko hitrih skokova, osvrnu se, pa odlete.
Leteo je brzo, a potom sve sporije. Kao da jedri.
Dugo sam ga posmatrao, lebdeći s njim.
Bio je nesputan i video sve.

Maminu kosu i tatinu snagu.
Kerušu mladu i s njom tri dečaka.
Svo četvoro smeju se u snegu.

Punoletstvo s braćom.
Malu i veliku maturu.
Pune klupe pesme i jednu gitaru.
Dva druga kako voze bajs.
Zuce kod "Vepra".
Veličanstveni gol koji je videla i ona.
Na glavnoj džadi, ponekog šahistu.

Video mene i nju.
I osetio našu sreću.
Posmatrao prskanje, kraj školske godine, Cigančiće u česmi za ptice.
Školice i lastiš, spretne devojčice.
Rumene obraze i prve nam poljupce.

Menjao godišnja doba, ali lokal ne.
Šumadijski čaj, pivo, limunadu.
Svedočio osmeh i dečju radost.
Poneku tuču, vitešku, bezazlenu.

Zatim me setio prave bitke i zašto treba voleti pretke.
Ukazao mi Karađorđev šanac i nespaljene mošti svetog Save.
Staro groblje i zidanje kamene pošte.
Leteli smo vekovima. Do svetorodne dinastije i kosovskog zaveštanja.

Iznuren, tek u praskozorje, sleteo je kao da kazuje - dosta.
Tu podno Šanse, obezglavljenom "Don Kihotu" na kljuse.

Preko puta, s Bulevara, ugasiše žute reflektore i velelepni hram zasja u mraku.
Neka jeza mi dade znak da se vreme menja.
Mahnuvši drugu, uđoh na partiju sna.

Mantra o nečemu lepom, iz davnina i nadoći će...
Osećam, sve sam lakši.

Tamo dole, više kamenoloma, katanac ćuti.

Kao da preti neizvesnošću.
Beograd je Srbija. Taj grad je svet.
Padne li on, ode nam identitet.
A s njim će i hatišerif.
Uklesan unutra. Na istom kamenu.

Crkva i Šansa.
Poslednja.

Vrabac pomisli:
Bože oprosti im, ne znaju šta rade.