Hipokratova zakletva

Čitam protokol studije koja će se voditi na klinici u Tiršovoj.
Nemam naviku, jer me se taj deo kao pravnika i ne tiče mnogo.
Posebno je neobično što me nešto goni studiji na kojoj lično neću raditi.
Javljam se na telefon, ne skidajući pogled sa ekrana.

"Jesi zaboravio?"

Rasejan, trudim se da saberem misli, pa uzvraćam instinktivno.

"Jesi ti zaboravila?"

"Možeš li da stigneš u podne?"

Polako gubeći fokus sa teksta, potvrđujem:

"Nisam Gari Kuper, ali uz 'akademskih pet minuta', mogu."

Spuštam slušalicu i gledam ka zidu na kom visi kalendar.

Sedamnaesti.

Stojim pored klavira na kom su sveti Jovan i šljivovica. Isti glas doziva i oduzima mi tlo pod nogama.

"Odveli su ga. Ne diše kako treba." 

Nemoćan pred gresima, sav kadar sažme se u malu ikonu, a jedina misao u molitvu.

Naglo dovršavam kafu zgađen gorčinom soca. 

Grickam zrno  i setih se Njegoševe čaše žuči.

Izađoh na ulicu.

Napolju je sunčan dan, iako je druga polovina novembra. 

Vreme studeno i otrežnjujuće. 

Koračam sporije nego inače, osećajući vibracije pod desnim rebarnim lukom.

Prolazim Teslin muzej i vodim zamišljeni dijalog, koji se možda nekada i dogodio.

"Sada je na Bogu i na njemu."

Prezirem mantre, ali osećam da mi je jedna potrebna.

"Kad navrnu neželjene misli, samo se prepusti." 

Stižem na odredište. 

Institut za Neonatologiju restauriran je i, u onom modernom smislu, obnovljen neposredno pre našeg prvog dolaska.

Primećujem da je zdanje lepo i da odiše optimizmom.

Drugu godinu za redom, nalazimo se na istom mestu, da oćutimo besane noći. 

Umesto pozdrava, prihvatih balon i uđosmo u dvorište. 

Kada smo onomad silazili istom stazom, nosili smo korpu i toplu odeću. 

Manjeg broja u radnji nije bilo. 

Padao je sneg i bilo je jako hladno, a mi smo drhtali na jedan drugi, nepoznati način. 

Premda renovirana, zgrada se činila sivom i odisala strepnjom. 

U magnovenju - potrefismo vrata. 

Dezinfikovanje na najvišem nivou. 

Presvlačenje, rukavice, cipele, astronautsko odelo. 

Ušavši na sprat, ugledasmo špalir ljubaznih žena pod hiruršim maskama.

Setih se video snimka na kom sam ga ugledao prvi put.

Nežna ruka miluje ga majčinski. 

"Nije najposlušniji, ali je mnogo sladak."

Ne mogu da se opredelim kojoj silueti pristaje glas nade. 

Pod utiskom da je svaka od njih, bez izuzetka, oličenje požrtvovanosti odustajem od potrage.

"Sačekajte molim vas ovde desno, sada će vam ga doneti." 

Prepušteni večnosti, čekamo.

Kako se lelujava slika približavala, klepet nanula bivao je sve čujniji.

Prilaze nam sasvim, ali ne uspevam jasno da ga vidim.

Preslišavaju nas jesmo li poneli sve što nam je rečeno. 

Pokušavam da budem skoncentrisan, pa postavljam pitanje na koje sam već dobio odgovor. 

Sestra ga, naviknuta na scenario, oblači munjevitom brzinom.

Braon skafander se ispostavio dva broja veći. 

Jedan sinhroni potez nadlanicama i prazne nogavice padoše nežno s obe strane glave. 

"Ovo mu za sada neće trebati." 

Nevešto se uigravamo oko preuzimanja. 

Posle nekoliko pokušaja, ipak uspesmo. 

Dar od Boga. Od Njegoša - čaša meda.

Rastasmo se uz nekoliko nedoraslih reči. 

Ušavši u lift, napipavam drveno Raspeće pod džemperom. 

Shvatam da je poklon ostao na klupi, ali odustajem od povratka.  

Neka sam pronađe svog spasioca.

Napokon smo na vazduhu. Duboko udišem.

Pripijeni se gegamo uzbrdo do kapije. 

"Drži čvršće da ne odleti." 

Ponovo prisutan, pomno pratim instrukcije. 

Ljubičasti balon ostaje privezan uz ogradu okovanu gvožđem.  

Na vrpci, jedva vidljivo, vijori pisamce. 

"Našem superheroju, u znak doživotne zahvalnosti." 

Lukini roditelji

Posvećeno svim malim ljudima, Div-junacima