Apokalipsa danas

Dok smo navukli sve na sebe i obukli decu, prošlo je desetak minuta aktivnog borenja.

Gledam Dunju kako uzdiše od sparine i ne zadržavam osmeh.

"Otvori vrata molim te, prokuvala sam."

Zadirkujem dva mala čoveka, pomešanih osećanja se braneći od scena iz poslednjih vesti.

Ne volim da, gorkog ukusa, posmatram kako napuštaju dom. Fortifikaciju u kojoj su sasvim bezbrižni.

Zaključavam stan i, premda je rano, primećujem da je napolju mrak.

Koliko li je sati u Palestini?

Automobil je parkiran u dvorištu, a Košava nosi sve pred sobom.

Deli nas pregršt radnji da se konačno, propisno vezani, zadesimo u pokretnom toplom.

Po automatizmu vraćam gvozdeni stub i, tradicionalno, sedam na suvozačko mesto.
Zadovoljno konstatujem kako smo "kao sat".
Bio je vikend, subota "Crnog  petka", a dodatna nezgoda sadržala se u činjenici da smo na rođendan pošli bez poklona, te ga je valjalo nabaviti pre stizanja u goste.

Kako smo već bili put nekog drugog Beograda, koji je takođe smešten na reci, nametnula se ideja da odemo u tržni centar ovog, najednom tuđeg, grada.
Nakon nekoliko uobičajenih saobraćajnih okršaja, ugledasmo Vavilon na vodi.

Pod utiskom grandomanije, setih se jedinog boravka na aerodromu u Dohi.
Sudar (ne)kultura u sveopštem metežu.
Široki spektar registracija, iz zemlje i dijaspore.

"Ljudi su došli ovde u izlazak", čujem kao iz daljine, dok pokušavam neke od njih da odagnam.

Spuštamo se na "minus dva".
Slobodnih mesta - jedno.
"Mala bara, puna krokodila", u ovom slučaju bila je ogromna, ali je nemani bilo na svakom koraku.

Usledilo je vrebanje kao u preriji.  
Srećom, istrajnost moje žene još jednom se pokazala neprikosnovenom. Opet mi se učini da bi bila sposobnija od mene u odbrani mladunaca.
Volim što je tako.
Oči lavovski zasijaše i parkirasmo se.
Moja ćerka, nesumnjivo najinteligentniji član porodice, iako sklona insomniji, olako je donela racionalnu odluku i, u međuvremenu, zaspala.
Odlučujem da je uzmem u naručje, kako bismo nesmetano nastavili po planu.
Vrata se otvoriše i uđosmo u lavirint.
Mape, brendovi, liftovi, mimoilaženje, sudaranje...
Masa nas asimiluje i postajemo jednako hipnotisani kao najtuplji od nas u njoj.
Sa velikog stuba preti znak: Zabranjeno pušenje!
Iako sam nepušač, rado bih zapalio.
U navali zdravih navika i "lajf gurua", cigareta je stigmatizovana kao najveći zločin.
Dobra industrija misli na naše zdravlje, a ja na to kako kupujemo do ogrezlosti, gluvi na galop četiri jahača.
Koloritne senzacije me voze kao na ringišpilu.
Nema slika pokretnih stepenica meša se sa onom nagorelom iz zemlje kojom je hodio Gospod.
Ima li ovaj vertigo neki kutak duše u kom toče pivo?
"Idite vas dvoje da uzmete to, a ja ću da sednem negde dok ona spava."

Marlon Brando bira suživot s urođenicima, poražen politikom koja abolira napalm nad sprženim selom, ali ne i psovku na crnom bombarderu.
Uzimam kredu i ispisujem - GLOBALIZACIJA.
Sedam u fotelju najbližu izlazu i žalim što Mićin aforizam nikada nije ugledao svetlost dana.
"Globa - za narod, liza - za naivne i ci(j) a, koja sve nadgleda."
Treba ga otrgnuti od zaborava i kao opomenu ugravirati na neku malu Nojevu barku.
Šapatom zapitah šta ima od piva, bojeći se da ne probudim violinu dok odmara strune.
Čitav svet na meni spava, a ja se pitam o naličju makrokozme oko nas.

Dokle god empatija traje samo koliko i vesti, sumnjam da smo bolje od ovoga zaslužili.  
Veliki gutljaj razvodnjava pesimizam.
U pravom trenutku, plavi čuperak se vraća s majkom.
Nasmejan je i veseo. Maše mi. 
Gledam ih i uzvraćam osmeh pomalo nespokojan.

Deca su uvek i svuda nevina!

Uzimam kusur i ispijam do kraja.

Vreme je da krenemo dalje na rođendan, pa nazad u tvrđavu. 

Daleko od Crnog petka.

Pratim ih i pitam se da li je izvodljivo živeti na periferiji globalizacije?

Pa makar nakratko, između dva rata.