Znakovi pored puta

Čitam protokol studije koja će se voditi na klinici u Tiršovoj. Nemam naviku, jer me se taj deo kao pravnika i ne tiče mnogo. Posebno je neobično što me nešto goni studiji na kojoj lično neću raditi. Javljam se na telefon, ne skidajući pogled sa ekrana. "Jesi zaboravio?" Rasejan, trudim se da saberem misli, pa uzvraćam instinktivno. "Jesi ti zaboravila?" "Možeš li da stigneš u podne?" Polako gubeći fokus sa teksta, potvrđujem: "Nisam Gari Kuper, ali uz 'akademskih pet minuta', mogu." Spuštam slušalicu i gledam ka zidu na kom visi kalendar. Sedamnaesti . Stojim pored klavira na kom su sveti Jovan i šljivovica. Isti glas doziva i oduzima mi tlo pod nogama. " Odveli su ga. Ne diše kako treba. "  Nemoćan pred gresima, sav kadar sažme se u malu ikonu, a jedina misao u molitvu. Naglo dovršavam kafu zgađen gorčinom soca.  Grickam zrno  i setih se Njegoševe čaše žuči. Izađoh na ulicu. Napolju je sunčan dan, iako je druga polovina novemb...

Dok smo navukli sve na sebe i obukli decu, prošlo je desetak minuta aktivnog borenja. Gledam Dunju kako uzdiše od sparine i ne zadržavam osmeh. "Otvori vrata molim te, prokuvala sam." Zadirkujem dva mala čoveka, pomešanih osećanja se braneći od scena iz poslednjih vesti. Ne volim da, gorkog ukusa, posmatram kako napuštaju dom. Fortifikaciju u kojoj su sasvim bezbrižni. Zaključavam stan i, premda je rano, primećujem da je napolju mrak. Koliko li je sati u Palestini? Automobil je parkiran u dvorištu, a Košava nosi sve pred sobom. Deli nas pregršt radnji da se konačno, propisno vezani, zadesimo u pokretnom toplom. Po automatizmu vraćam gvozdeni stub i, tradicionalno, sedam na suvozačko mesto. Zadovoljno konstatujem kako smo "kao sat". Bio je vikend, subota "Crnog  petka", a dodatna nezgoda sadržala se u činjenici da smo na rođendan pošli bez poklona, te ga je valjalo nabaviti pre stizanja u goste. Kako smo već bili put nekog drugog Beograda, koji je takođe sm...

Suočavam se s neobičnom činjenicom da sam po prvi put u etar pustio neki od svojih tekstova. Drugari me tapšu po ramenu, primam pozitivne i iskrene kritike. Slavko me nasmeja: "Sjajno Stefi, samo moram da te podsetim da je dogovor bio da pišeš blog o rakiji." Na žalost, ili na sreću, već postoji. I to dobar. U nadi da ću izbeći izanđalu frazu prosečnog takmičara "Slagalice", koga je za kviz prijavila žena, istini za volju, jeste bilo nagovora na ovaj, za mene podosta odvažan, potez. "Budi malo savremen, tvrd je taj anahronizam u tebi." Nekoliko sličnih, ali uigranih komentara, da bi naposletku presudan bio šuretov velikodušan poziv: "Super je tekst. Skokni do mene da ti otvorim taj blog, treba nam pola sata." Pre nego što sam obradio predloženo, zatekao sam se "na ostrvu" u Nemanjinoj, gledajući desno ka doskorašnjoj železničkoj stanici. Preplavi me nelagoda jer ću se uskoro naći između dva tramvaja. Po sećanju pokušavam da posl...

Pišem ugovor za kliničku studiju koja ima intenciju da izleči rak pluća... Tu, nad tastaturom, zatiče me vest. "Umro je Žarko Laušević!" "Au bre." Čudno je to kako smo skloni da se stavljamo u epicentar raznih zbivanja. Naročito senzacionalističkih, tuđih i tragičnih. Kako sam JA to doživeo... Egocentar. Pa opet, bez ličnog osećanja nikada ne bi nastala oblikovana misao. Sumnjam da postoji tako monumentalna objektivnost koja bi je kreirala. Uostalom, odavno je poznato da smrt nama bliskih ljudi, maltene odmah nakon njihovog odlaska, budi razne faze u nama samima. Jedna od neizbežnih je griža savesti. Kažem bliskih, a da Žarka Lauševića nikada nisam upoznao. Makar ne drukčije od onog koji je žarko zračio s pozorja, platna i ekrana. Pa ipak, poznati osećaj u grudima bio je dominantan. Naime, pre nekoliko meseci, negde u predvečerje prolećnog dana, bio sam u potrazi za dodatkom "pogonskog goriva". Prethodno sam potražio alibi da izađem iz kuće i, u nedostatku...